1 А Софар Намаћанин одговори и рече:
2 Зато ме мисли моје нагоне да одговорим,
3 Чуо сам укор који ме срамоти,
4 Не знаш ли да је тако од како је века,
5 Да је слава безбожних за мало
6 Да би му висина допрла до неба,
7 Нестаће га за свагда као кала његовог;
8 Као сан одлетеће, и неће се наћи,
9 Око које га је гледало неће више,
10 Синови његови умиљаваће се сиромасима
11 Кости ће његове бити пуне греха младости његове,
12 Ако му је слатка у устима злоћа
13 Чува је и не пушта је,
14 Ипак ће се јело његово претворити у цревима његовим,
15 Благо што је прождрао избљуваће,
16 Јед ће аспидин сисати,
17 Неће видети потока ни река
18 Вратиће муку, а неће је појести;
19 Јер је тлачио и остављао убоге,
20 Јер није никада осетио мира у трбуху свом,
21 Ништа му неће остати од хране његове.
22 Кад се испуни изобиље његово, тада ће бити у невољи;
23 Кад би напунио трбух свој,
24 Кад стане бежати од оружја гвозденог,
25 Стрела пуштена проћи ће кроз тело његово,
26 Све ће таме бити сакривене у тајним местима његовим;
27 Откриће небеса безакоње његово,
28 Отићи ће летина дома његовог,
29 То је део од Бога човеку безбожном