1 У то време, говори Господ, извадиће се из гробова кости царева Јудиних и кости кнезова његових и кости свештеничке и кости пророчке, и кости становника јерусалимских;
2 и разметнуће се према сунцу и месецу и свој војсци небеској, које љубише и којима служише и за којима идоше и које тражише и којима се клањаше; неће се покупити ни погрепсти, него ће бити гној по земљи.
3 И волеће смрт него живот, сав остатак што их остане од овог рода злог, што их остане по свим местима куда их раселим, говори Господ над војскама.
4 Још им реци:
5 Зашто је зашао тај народ јерусалимски за свагда?
6 Пазио сам и слушао,
7 И рода под небом зна своје време,
8 Како говорите: Мудри смо, и закон је Господњи у нас?
9 Мудраци се осрамотише,
10 Зато ћу дати жене њихове другима,
11 Јер лече ране кћери народа мог овлаш
12 Еда ли се постидеше што чинише гад?
13 Сасвим ћу их истребити,
14 Што стојимо?
15 Чекасмо мир, али нема добра;
16 Од Дана чу се фркање коња његових,
17 Јер, ево, ја ћу пустити на вас змије,
18 Окрепио бих се у жалости,
19 Ето вике кћери народа мог из далеке земље:
20 Жетва је прошла, лето минуло,
21 Сатрвен сам што је кћи народа мог сатрвена,
22 Нема ли балсама у Галаду? Нема ли онде лекара?