1 А Агрипа рече Павлу: Допушта ти се да говориш сам за се. Онда Павле пруживши руку одговараше:
2 За срећу своју држим, царе Агрипа, што се данас пред тобом одговарам за све што ме потворају Јевреји,
3 а највише што знам да ти познајеш све јеврејске обичаје и препирања. Зато те молим да ме послушаш милостиво.
4 Моје дакле живљење од младости, које је испрва било међу народом мојим у Јерусалиму, знаду сви Јевреји.
5 Како ме знаду испрва, ако хоће посведочити, да по познатој јереси наше вере живех фарисејски.
6 И сад стојим пред судом за надање обећања које Бог обрече очевима нашим,
7 коме се сви дванаест колена наших једнако дан и ноћ служећи надају да ће доћи. За ово надање оптужен сам, царе Агрипа, од Јевреја.
8 Шта? Зар ви мислите да се не може веровати да Бог мртве подиже?
9 Тако и ја мишљах да ми ваља многа зла чинити против имена Исуса Назарећанина,
10 као што и учиних у Јерусалиму; и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од главара свештеничких; и кад их убијаху, пристајах на суд.
11 И по свим зборницама мучећи их често, нагоњах да хуле на Исуса; и одвише мрзећи на њих гоњах их тја и до туђих градова.
12 За које идући у Дамаск с влашћу и заповешћу од главара свештеничких,
13 у подне, царе, видех на путу с неба светлост већу од сијања сунчаног, која обасја мене и оне што иђаху са мном.
14 А кад ми сви падосмо на земљу, чух глас где говори мени и казује јеврејским језиком: Савле! Савле! Зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила праћати се.
15 А ја рекох: Ко си Ти, Господе? А Он рече: Ја сам Исус, ког ти гониш;
16 него устани и стани на ноге своје; јер ти се зато јавих да те учиним слугом и сведоком овоме што си видео и што ћу ти показати,
17 избављајући те од народа јеврејског и од незнабожаца, којима ћу те послати,
18 да им отвориш очи да се обрате од таме к виделу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење греха и достојање међу освећенима вером мојом.
19 Зато, царе Агрипа! Не бих непокоран небеској утвари;
20 него најпре онима који су у Дамаску и у Јерусалиму, потом и по свој земљи јеврејској, и незнабошцима проповедах да се покају, и да се обрате к Богу чинећи дела достојна покајања.
21 Зато ме Јевреји ухватише у цркви и хтеше да ме раскину.
22 Али добивши помоћ Божју стојим до самог овог дана, и сведочим и малом и великом, не казујући ништа осим што пророци казаше да ће бити, и Мојсије:
23 Да ће Христос пострадати, и да ће бити први из васкрсења мртвих и проповедати видело народу јеврејском и незнабошцима.
24 А кад он ово одговараше, рече Фист великим гласом: Зар лудујеш, Павле? Многе те књиге изводе из памети.
25 А он рече: Не лудујем, честити Фисте, него речи истине и разума казујем.
26 Јер за ово зна цар, коме и говорим слободно; јер не верујем да му је шта од овог непознато; јер ово није било у углу.
27 Верујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да верујеш.
28 А Агрипа рече Павлу: Још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин.
29 А Павле рече: Молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такви као и ја што сам, осим окова ових.
30 И кад он ово рече, уста цар и судија и Верникија, и који сеђаху с њима,
31 и отишавши разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.
32 А Агрипа рече Фисту: Овај човек могаше бити пуштен да не рече да хоће к ћесару. И тако судија намисли да га пошаље к ћесару.